IZDAJA , PATRIOTIZAM, NACIONALIZAM
Da bi razumeli o kojoj vrsti izdaje, patriotizma i nacionalizma želim da govorim, pokušaću da vam dočaram čitanjem pesme koju je 1875. godine napisao naš Đura Jakšić (1832-1878):
I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
Što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila
Što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišica svojih kosti slomljene, –
Da unucima spreme busiju,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema –
Nogom ćeš stupit možda, poganom!
Drzneš li dalje? … Čućeš gromove
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
Šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati!
Al jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!“
Možda da smo rođeni u neko drugo vreme tema izdaje, patriotizma, nacionalizma bi bile suvišne, a insistiranje na njima smatrano prekomernim i nepotrebnim, jer bi one bile duboko usađene u svakom od nas u onoj meri u kojoj je to i neophodno i u kojoj ispunjavaju srce iskrenim osećanjima. Ali danas kada živimo u zemlji koja je sve samo ne ponosna, u kojoj je izdajnik sinonim za lagodan život, u zemlji u kojoj su pederi dobrodošli, ali dobrodošlice nema za patriote, u zemlji u kojoj je poltronstvo postulat, a nacionalizam primitivnost, imam potrebu da ove pojmove definišem da u budućnost ne bi išli kao „stado ovaca koje blejeći ide na klanje„ već da nađemo svoj put koji donosi poštovanje.
Po definiciji izdaja je oblik prevare, kada se izneveri nečije poverenje, ili se izdaju interesi grupe kojoj se pripada. Kao takva izaziva uvek osudu i nije omiljena ni među onima kojima donosi korist. Prosto, onaj ko je izdao sebe, i svoje, pitanje je vremena ili novca kada će ponovo izdati nekog drugog, to je jednostavno karakterna osobina.
Patriotizam dolazi od grčke reči patriota što znači zemljak. I predstavlja osobu koja voli i spremna je da brani svoju otadžbinu. Patriotizam je složeno, subjektivno osećanje i vrednosna orjentacija, odnosno segment koji uključuje osećanje ljubavi prema otadžbini, neprijateljstva prema svima koji pokušavaju da je ugroze , kao i čvrstu spremnost za očuvanje i odbranu otadžbine i države kao jedne od vrhunskih vrednosti.
Kao i patriotizam i nacionalizam je složen pojam tj. osećanje koje predstavlja različite nivoe nacionalne svesti. U osnovi je to snažna nacionalna svest koja podrazumeva ljubav prema svojoj naciji , dobro poznavanje nacionalne istorije i kulture, isticanje nacionalnih obeležja (koje u svakom slucaju nisu plave zastave sa žutim zvezdicama, jer u poslednje vreme imam posebnu averziju ka žutom, a sigurno ni zastave u duginim bojama), zatim nacionalni ponos i iskreno zalaganje za nacionalni prosperitet bez ugrožavanja drugih.
Kada ovako jasno definišemo pojmove, iako se danas ubistvo smatra najgorim zločinom, jasno nam je zašto se u prošlosti izdaja države i naroda smatrala gorom. Treba napomenuti da se recimo u engleskom zakonu koji je važio sve do 1814. godine izdaja kažnjavala vešanjem, davljenjem i na kraju sečenjem na četiri dela.
Koliko je važno i čisto osećanje patriotizma i nacionalizma kao i pripadnosti, bez obzira čemu nas danas uče, može se posmatrati i kroz književnost, pa se tako u srpskoj književnosti i mitologiji Vuk Branković smatra najvećim grešnikom jer je izdao srpski narod u Kosovskoj Bici, ali ne samo srpka književnost već uopšteno svetska identično gleda na izdajnike pa će mo tako u Danteovoj „Božanskoj komediji“ saznati da su najniži krugovi pakla određeni za izdajnike. A i BIBLIJA je vrlo jasna po tom pitanju pa je Juda koji je izdao Isusa Hrista izložen najgorim mukama, a njegovo ime je sinonom za nešto loše (zato se nemojte čuditi kada pored imena današnjih političara vidite i upisano Juda).
Treba da budemo svesni da se život ne završava sa našim fizičkim postojanjem i da su iskrenost i odanost porodici, prijateljima, državi i naciji uzvišena osećanja. Pa da čak i oni koji nažalost ne veruju u to i time čine greh moraju biti svesni i želeti da ostave čisto ime i bolju budućnost svojim pokoljenjima, a to se ne može bez iskrene ljubavi prema svojoj porodici, svojim prijateljima, svojoj državi, svom narodu, naciji. Oni jednostavno znajući da to iziskuje ličnu energiju i žrtve što nematerijalne, što materijalne, svoje postupke opravdavaju tobože time da je jedan život i kako smo svi jednaki i kako su oni prema svima isti, postavljajući se prosto uzvišeno bez realne osnove i svojom ohološću bez imalo poniznosti ka Bogu zaboravljaju da su samo od krvi i mesa, a da su „groblja puna nezamenljivih ljudi“ kako je rekao francuski državnik Georges Clemenseau 1841. Odgovor na njihovu tezu da smo svi jednaki i da smo svi isti, treba tražiti u tome da čovek voli svu decu, prosto deca su nevina i neiskvarena, ali zar nije licemerno reči da svoju decu voliš koliko i drugu zar svoje prijatelje ne voliš više od drugih ljudi, pa zašto se onda stideti zašto lagati i ne reči da svoju državu voliš više od drugih država, zašto ne priznati i reči da svoj narod i naciju voliš više od drugih naroda i nacija. Razumem da je svaka država lepa na neki svoj način, ali zar nije normalno i ljudski da onu u kojoj si rodjen u kojoj si rastao i školovao se, da onu u kojoj leže kosti tvojih predaka i u kojoj trebaju da imaju budućnost tvoji potomci učiniš lepšom, napraviš boljom, ostaviš slobodnom, smatram da naša deca zaslužuju budućnost i da time nikome ne ćinimo zlo, i ne dozvoljavam da me pod okriljem ideologije o višim interesima jednakosti stalno lome, gaze i objašnjavaju da to mora tako jer smo nepokorni, i da zato ne zaslužujemo svoju zemlju, svoju slobodu. Kao da su mi je oni poklonili, a zaboravljaju da su nam je ostavili naši preci. I zato želim da im poručim da ne želim ništa njihovo, ali da moramo da branimo svoje, svom narodu koji se još uvek dvoumi zbunjen šta je istina upućujem reči francuskog političara Miraboa iz XVIII veka „Treba se uspraviti da bi bio veliki – da bi bio mali dovoljno je da budeš onakav kakav si.“
Pošto sam temu započeo pesmom možda ne bi bilo zgoreg da i završim izlaganje slično, pemom srpskog pesnika rođenog u Mostaru koji je sve ovo o čemu pričamo doživeo i preživeo, pre nešto više od jednog veka i inspirisan time napisao pesmu „Ostajte ovde“. Naravno reč je o našem Aleksi Šantiću (1868 – 1924):
OSTAJTE OVDE
Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grkisu tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzorisvijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.
Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!
Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Boljisu svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratsku ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,
Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije –
Grkisu tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije…
Nenad Blagojević, Srebrno Jezero, Leta Gospodnjeg 2011.
Оставите одговор